Човек се формира у односу са другима
Суочени смо с тим од малих ногу. Брзо се навикнемо и престанемо да примећујемо. Или бар престанемо да се чудимо.
Уосталом, људи зависе једни од других. У потпуности. За преживљавање људских младунаца додир је чак важнији и од хране. Научно утврђено. Ми не можемо да постојимо без изласка из себе, без додира са нечим ван нас самих.
Човек се формира тек у односу са другима.
Љубав је не само највиши облик размене, она је и насушна човекова потреба, али љубав тражи прво одрицање и сазревање. Људи који не сазру склонији су отимању.
И то је свакодневица.
У зонама где нема љубави, а љубави је увек недовољно, отимају сви. Од ђака до учитеља. Од портира до диктатора.
Тако то иде. И човек се навикне. Зашто би ме службеница за шалтером општинске службе нужно волела? А и она је човек и мора да живи. Колико јој током радног времена приђе нервозних или љутих, па и лудих људи. И они јој круне живот, отимају јој снагу, добро расположење. Мора жена некако да се брани. Наравно, многи се бране превентивним нападом и отимачином. То нам замагљује слику и води нас у погрешно тумачење проблема.
Американци су као услов за добијање плате и чиновника али и свих других смислили обавезни осмех и љубазност. И то је постало једно од западних достигнућа. И узимање и давање постали су безлични и хигијенски. Врше се у контролисаној мери.
Исток? Арапи су компликовани. Превише љубазни и пријатељски, а истовремено превише тајанствени и злокобни. Сурови Јапанци имају најљубазнији осмех, а питоми Кинези су често равнодушни или нељубазни.
У сваком случају свака цивилизација је развила сопствени ситем надзирања узимања и давања, што омогућава трајање. Кад се тај систем поремети, цивилизација пропада. Најчешће у крви. Због потребе подразумевајућег прихватања регулације узимања и давања, јер заправо на то се само уз подразумевање може пристати, људи који живе у пропадајућим цивилизацијама не могу увек на време да уоче поремећаје, ни да на време реагују.
Све је тако уређено да човек не може да буде сигуран да ли је узимање постало превелико, неподношљиво или се само он уморио. Због личних проблема, неспособности, болести.
Рецимо, иако се многи око мене жале, ја сад не могу да будем сигуран да ли сам само ја у проблему, или је око мене заиста почело да се дешава нешто гадно и опасно.
Кад током дана чак и бесциљно и лагано прошетам прометним улицама спопадне ме ужасан умор. Ваљда зато што сретнем тако много уморних, заправо гладних људи.
Не знам ни да ли је потребно да нам се погледи сретну да би ми отели делић. Они које срећем вредно сабирају, а ја мало по мало губим и ето ме кад се вратим кућу уморног на смрт.
Да ли ја не знам нешто што сваки цивилизовани човек мора да зна. Неко правило за опстанак у граду, слично некадашњим правилима опстајања у природи, међу мамутима и лавовима.
Да ли је уопште ово што се дешава нормално или је дошло до неког поремећаја. Ко ће га знати? Што би рекли физичари – посматрани процес зависи од самог посматрања.
ђакон Ненад Илић (из рукописа романа ВАМПИРИ)
